Čitaonica

Bio je hladan decembarski vecer, a citaonica na fakultetu je vec odavno utihnula. Sve je mirisalo na stare knjige i tišinu, prekinutu samo povremenim teskim uzdasima studenata koji su se pripremali za ispite. Ja, Ana, sedela sam u uglu uz prozor, okruzenim knjigama i papirima, trudeci se da zadrzim fokus, ali osecaj je u meni rastao – toplina koja nije imala veze sa brojem stepeni na termometru. Znala sam da nisam sama.

Upravo tada, vrata citaonice su se tiho otvorila i u prostoriju je usao Nemanja, student sa mog fakulteta, poznat po svojoj smelosti i diskretnom osmehu. Nije mogao da ne primeti da sam sama i da delujem pomalo izgubljeno u misljima. Pokusao je da ne privlaci paznju, ali nacin na koji je prilazio mom stolu bio je pun neizgovorene namere.

– Ana, jos uvek si tu? – pitao je tiho, dok je skinuo tezak kaput i stavio ga na jednu stolicu.

Klimnula sam glavom, osecajuci kako mi se srce ubrzava. On je bio visok, sa blago razbarušenom kosom i pogledom koji je mogao da probode i najtvrdu spoljasnjost.

– Znam da nije obicno, ali hocu da ti kazem – zacutao je na trenutak. – Cekam te. Ne samo ovde, vec i na nekom drugom mestu.

Osecaj izmedju nas se poceo menjati iz neizvesnosti u strastvenu privlacnost. Oko nas je svetlost bledela, ostavljajuci nas u polutami citaonice gde je svaki dodir mogao da bude potpis zelje.

Nemanja je polako priblizio svoje ruke do mog stola, prstima je dodirujuci ivicu knjige, a zatim se nenametljivo spustio do mog zglavka. Srce mi je preskocilo. Nismo vise pricali, odrzavali smo samo kontakt ocima kojim je sve bilo receno. Njegova ruka je lagano kliznula niz moju ruku, stisnuvsi je u znak da nije samo obican prijatelj koji bi mi pomogao oko gradiva.

U trenutku kad je njegov pogled postao jos intenzivniji, osetila sam kako su mi se usne blago osusile. Bez reci, pridigla sam se sa stolice i napravila prvi korak prema njemu. Ruke su nam se spojile, prsti isprepleteni kao da oduvek pripadamo jedno drugom.

Nemanja je priblizio lice, prvo lagano dodirujuci moja usna svojim. Poljubac je bio spor i istrazujuci, kao da pokusavamo da upijemo svaki trenutak, svaku emociju koju je cekala ova noc. Ruke su mu sada prelazile sa mojih ramena na ledja, povlaceci me jos blize.

Okrenula sam se, pritiskajuci se uz hladni zid citaonice, dok je on nastavio da me poljubi, sada strasniji, pun zelje koja je visila u vazduhu kao neopipljiva magija. Dlanovi su mi se spustili niz grudi, osecajuci toplinu njegove koze, dok mi je kosa padala niz ledja i sirila opojan miris.

Nemanja je spustio ruku ispod mog dzempera, lagano dodirujuci kozu i izazivajuci me da se predam. Osecala sam kako svaki njegov dodir paljuje vatru u meni, kao da sam dugo cekala ovaj trenutak da se oslobodim svih ogranicenja.

Polako je rukama pratio svaki obris mog tela, dok sam mu se predavala bez reci. Usne su mu se spustile na moj vrat, ostavljajuci tragove koji su gorili i u meni budeci zudnju za jos. Svaki trenutak postajao je intenzivniji, svaki dodir sve dublji, dok su se nas svetovi spajali u tihu simfoniju zadovoljstva.

Nismo marili za okruzenje, za hladnocu van citaonice. Samo smo bili mi, dve zelje spojene u nemirnoj noci izmedju redova knjiga i svetlosti koja je polako gasla. Tek kad su nam disaji postali tezi, a ruke lagano gubile snagu, znali smo da je ova noc samo pocetak necega sto ce nas vezati mnogo jace nego bilo koja knjiga.

Spustili smo se na klupu kraj prozora, jos uvek upleteni, preplavljeni toplinom i napetom tišinom. Svaki pogled bio je obecanje, svaka ruka zavera za buducu noc. Citaonica nije vise bila samo mesto za ucenje, vec tajna arena gde su se budile najskrivenije zelje i strasti.