Tanja bolničarka

Rad u bolnici bio je naporan, a smene duge i iscrpljujuce. Tanja, mlada i atraktivna bolnicarka, poznata po svom blistavom osmehu i neodoljivim oblinama, upravo je zavrsavala nocnu smenu. Hodnici su bili prazni, svetla prigušena, a tišina je obavijala svaki kutak zgrade. U tim trenucima, kada sve utihne, osećala se posebna vrsta napetosti — kao da se nesto nevidljivo sprema da izbije na povrsinu.

Dok je provodila poslednje preglede, kroz vrata prostorije za odmor stigo je tiho koracenje. Bio je to njen kolega, Dragan, lekar sa kojim je delila mnoge smene, ali nikada nisu razgovarali o onome sto se krilo ispod uniforme. Njihovi pogledi su se sreli i zadrzali malo duze nego sto je to obicno, a toplina koja je iz toga proistekla nije se mogla ignorisati.

"Zdravo, Tanja," rekao je tiho, sa blagim osmehom koji joj je probudio leptire u stomaku. "Jos si tu?"

"Da, jos zavrsavam," odgovorila je, glas joj bio mek i pomalo drhtav.

Dragan je napravio korak bliže, i osetila je njegov dah na vratu. U tom trenutku, sve oko nje je nestalo — samo su ona i on postojali u tom zamracenom prostoru. Njegove ruke su se neznano spustile na njena ledja, privlaceci je blize. Osetila je miris njegovog parfema, muskast i zavodljiv, kao magnet koji nije mogla da odbije.

Njegove usne su se spustile na njen vrat, klizeci polako dok nije stigao do mesta gde je koza bila najtanja i najosetljivija. Tanja je zadrhtala, ali nije se povukla — dozvolila je da svaki dodir prodre dublje u njenu svest. Njegove ruke su provukle po ivicama njene uniforme, otkrivajuci kožu koja je cekala da bude dodirnuta.

U trenucima kada su se njihova tela spojila, osecala je kako joj krv prostruji po venama, svaki dodir bio je elektricni talas zadovoljstva. Dragan je polako skidao kaput sa njenih ramena, ostavljajuci je u tankoj bluzi i suknji koja je isticala njene obline. Njegove prste osetila je kako klize niz njena ledja, sve do struka, gde je uhvatio tkaninu suknje i povukao je nadole.

Njihova tela su sada bila potpuno spojena, a svaki pokret bio je izraz neugasle strasti. Tanja je zatvorila oci i prepustila se talasima uzbudjenja koji su se nizali jedan za drugim, dok je Dragan njezno ljubio svaki deo njene koze. Njihova komunikacija nije bila potrebna — govor tela bio je jasan i neodoljiv.

U tihim hodnicima bolnice, gde je danju zvuk aparata i hitnih intervencija ispunjavao prostor, noc je donela trenutke koji su pripadali samo njima. U zagrljaju su pronalazili neku vrstu spokoja i uzbudjenja, spoj profesionalizma i strasti koji su retko ko mogao da razume.

Kada su se kasnije rastajali, znali su da ce ta noc ostati zapamcena kao trenutak kada su dvoje ljudi, umorni od svakodnevnice, dozvolili sebi da budu samo zeljni i strastveni. Tanja je ponovo obukla svoju uniformu, ali u njenim ocima je gorela nova vatra — vatra koja je cekala sledecu priliku da plane.