Biblioteka posle ponoći

Bio je to jos jedan dug dan na fakultetu. Iako sam poceo da se spremam za izlazak, nesto me je navelo da ostanem jos malo u biblioteci. Svetla su se polako gasila, a poslednji studenti su napustali prostoriju, ostavljajuci je praznu i mirnu. Bio sam sam. Bar sam tako mislio.

U uglu, izmedju visokih polica sa knjigama, ugledao sam je. Ana, moja koleginica iz grupe, sa dugom kosom koju je vezala u niski rep, i ocima koje su svetlucale u slabom svetlu lampe. Njena pojava u tom trenutku bila je magnet za moje misli i telo.

Priblizila se, prateci me pogledom koji je izgovarao vise nego sto bi reci mogle. “Jos ovde?” pitala je tiho, a njen glas mi je bio poput melodije koja me je zagrejala iznutra.

“Da, nisam jos spreman da odem kuci,” odgovorio sam, osecajuci kako mi srce ubrzano lupa.

Njen blagi osmeh i pogled puni zelje probudili su u meni nesto neodoljivo. Polako se priblizila, a miris njene parfemske note ispunio je prostor izmedju nas. Ruke su nam se tacile gotovo neprimetno dok sam joj pomogao da podigne jednu tezu knjigu sa police.

“Znas,” uskliknula je tiho, “uvek sam volela biblioteku posle ponoći. Sve je tada nekako intimnije, tacnije, zivot dobija posebnu dimenziju.”

Nisam mogao da sakrijem osmeh, a osecaj topline u stomaku rastao je sa svakim njenim pogledom. Polako, bez reci, priblizili smo se jos vise. Njene usne su bile mekane i primamljive, i nisam mogao odoleti. Poljubio sam je strastveno, kao da ce nas ta noci zadrzati zauvek.

Vazduh je postao tesan, a disanje ubrzano. Ruke su mi klizile duz njenog vrata, niz ledja, dok su njeni prsti lagano igrali po mom telu. Osecaj topline i zelje pretvarao se u vatru koja je gorila izmedju nas.

Ana me je povukla ka stolu za kojim smo sedeli, a knjige su padale sa police, praveci tihi prasak koji je bio jedini svedok naseg ludila. Njena suknja se podigla, otkrivajuci savrsene noge koje su se stapale sa mojim dlanovima. Ruke su se spojile, a telom nam je strujao elektricni naboj.

Nismo razmisljali o sutra, ni o tome ko bi nas mogao videti. Bili smo zarobljeni trenutkom, u svetu gde su samo nasa tela i osecaji postojali. Sa svakim pokretom, sa svakim uzdahom, strast je rasla, pretvarajuci biblioteku u nas hram zelje.

Tada su se svetla ugasila, ostavljajuci nas u potpunom mraku, ali to nije moglo da zaustavi nasu strast. Dodiri su postajali jos smeliji, a usne sve strastvenije. Osecali smo jedno drugo kao nikada pre, u tom skrivenom svetu posle ponoći.

Taj trenutak je bio vise od puke zelje - bio je to spoj dvoje tela i dusa koje su se pronasle u najneocekivanijem mestu. Biblioteka, mesto znanja i tišine, postala je arena nase strasti, i nista vise nije bilo vazno osim nas.

Kad je zora pocela da se nazire, znali smo da ce nas tajna ostati skrivena, samo nasa. I dok smo se oblaceci pripremali za povratak u stvarnost, osecao sam kako me jos dugo greje uspomena na noc u biblioteci posle ponoci.